LIVE LOVE DIE

live, love, die ....stand up & go on...

Rekao si da ne želiš da me izgubiš iz života, rekao si da želiš da sam tu ali bez dodira...nešto kao prijateljski, ali ono što nisi rekao jeste da u tome svemu spava laž. Nikad nisi rekao da želiš da me odgurneš što jače...nikada nisi rekao da želiš da odem, da me oteraš...a ipak to činiš.

Čemu reči prijatelji ili drugari? Tako se to ne radi...

Znaš li da si mi postao neko kome sam verovao da mogu sve da kažem? Znaš li da si postao neko na koga sam verovao da mogu da se oslonim na običan razgovor?  Znaš li da si postao neko ko znači? Ako znaš, da li znaš i da se sada pitam da li sva ta pitanja treba da stavim u prošlo vreme i pitam te „Da li znaš da si bio“... strašno je to.

Znaš li da danas kad sam te video ogromna krilata stvorenja su ponovo poletela i počela da kruže mojim stomakom?  Znaš, ali ni to više nije tvoja stvar...

Samo sam hteo da znaš da ipak osećam, ipak reagujem, ipak sam tamo namerno bio i zagrevao se cigaretom... namerno čekao, i gledao kako prolaziš, odlaziš i nestaješ negde daleko u masi ljudi. Da, namerno sam čekao jer sam se nadao, a na kraju se samo razočarao...

Dva puta za manje od pola dana...luksuz trećeg puta neću i ne smem sebi dozvoliti. Nije ok. Nije ni malo.

Tvoj hladan stav učinio je da počinjem da dovodim u pitanje sve što je bilo, sve što je rečeno, ali valjda je to i bio cilj takvog nastupa. Vrtoglavo je sve počelo, vrtoglavo se valjda i moralo završiti.

Nema veze, ja ću i dalje pamtiti sve, meni  je vredelo...

Krivo mi je zbog ovoga, žao mi je jako , nisam verovao da ćemo se rastajati ovako.  Ne shvatljivo mi je i dalje.

Bilo kako bilo, želim ti svu sreću gde god da bio, šta god da radio... samo budi dobro, i čuvaj se.

A ja?

Pa... Neću više biti na balkonu chekajući, neću uznemiravati tvoj inbox, a valjda ću vremenom nestati i sa ovih strana... misliti hoću, sećati takođe i pokušaću da nestanem za tebe.

Sutra je novi dan.