LIVE LOVE DIE

Jbg fališ! Jako fališ! Očigledno nisam jak kao ti, i ne mogu da dobijem bitku sa tim, slabiji sam od osećanja. To je onaj deo tebe koji nisam nikada poznavao, niti želeo da upoznam, da odeš tek tako kao da ti je ni do čega nikada nije ni bilo stalo. Znam da nismo mogli zajedno tako, sve znam i sve mi je poznato, ali nestati tek tako iako ne postoji ništa ružno iza nas to mi je i uvek će mi biti nerazumljivo. Nikada to neću shvatiti.

Drugačiji sam, na te stvari očigledno slabiji, a tvoj odlazak budi sumnje u meni, i stvara dileme. Neka tuga preovlada i sve dobije neku tamnu stranu. A tamna strana vuče sve dublje i dublje i postaje gore i gore. Divio bih ti se ako si uspeo tek tako da odeš a pri tom da ti se duša cepa jer ti je stalo kao nikada u životu, sa druge strane bio bih jako razočaran da ti je svejedno i da ti je odlazak predstavljao ništa više od dečje igre, razočaran u sebe... Uvek kad pomislim koliko si jak i koliko ti je snage trebalo da tek tako odeš , sam način odlaska me uvuče u taj tamni ponor gde sve izgleda kao da ti je svejedno, i tada u glavi nastaje pakao. Tada mrzim sebe jer ne mogu da se izborim sa tolikom količinom neraspoloženja koje me obuzme. I kad god sam sam bilo gde sreće nema..ni šetajući, ni na poslu, ni na pauzi, ni pred san ... nema je. Sve je u crnilu koje gura u neki peti plan sve ono što mi je možda i lepo u životu. Kad sam sam slep sam za te stvari, jer tada smo sami moje misli i ja, i nema ničega da me odvrati.

Fali mi tvoj osmeh, fali mi tvoj zagrljaj...fali mi sve, ali to najviše. Fališ mi ti, makar kao osoba, kao prijatelj. Fali mi prča sa tobom, fale mi slova imena...i opet fali mi tvoj osmeh i fali mi  tvoj zagrljaj. Jbg, ali baš fali! I na kraju kad sve sabereš svede se na to da smo bar u nečemu isti, isti smo u doslednosti.... ti si ostao dosledan sebi, kao i ja...jer ja sam ostao dosledan tebi. 

I verujem da više ni ovde ne zalaziš, ili bežiš ili nemaš potrebe, ili zađeš ali svejedno je, ne znači ništa, a meni je ovo jedini ventil koji imam i svet koji sam sebi stvorio iako me svaka priča srozava sve više u mojim močima jer shvatam da svakom prčom sve više i više tonem, a tebi sve ovo sve manje znači...

JBG

Rekao si da ne želiš da me izgubiš iz života, rekao si da želiš da sam tu ali bez dodira...nešto kao prijateljski, ali ono što nisi rekao jeste da u tome svemu spava laž. Nikad nisi rekao da želiš da me odgurneš što jače...nikada nisi rekao da želiš da odem, da me oteraš...a ipak to činiš.

Čemu reči prijatelji ili drugari? Tako se to ne radi...

Znaš li da si mi postao neko kome sam verovao da mogu sve da kažem? Znaš li da si postao neko na koga sam verovao da mogu da se oslonim na običan razgovor?  Znaš li da si postao neko ko znači? Ako znaš, da li znaš i da se sada pitam da li sva ta pitanja treba da stavim u prošlo vreme i pitam te „Da li znaš da si bio“... strašno je to.

Znaš li da danas kad sam te video ogromna krilata stvorenja su ponovo poletela i počela da kruže mojim stomakom?  Znaš, ali ni to više nije tvoja stvar...

Samo sam hteo da znaš da ipak osećam, ipak reagujem, ipak sam tamo namerno bio i zagrevao se cigaretom... namerno čekao, i gledao kako prolaziš, odlaziš i nestaješ negde daleko u masi ljudi. Da, namerno sam čekao jer sam se nadao, a na kraju se samo razočarao...

Dva puta za manje od pola dana...luksuz trećeg puta neću i ne smem sebi dozvoliti. Nije ok. Nije ni malo.

Tvoj hladan stav učinio je da počinjem da dovodim u pitanje sve što je bilo, sve što je rečeno, ali valjda je to i bio cilj takvog nastupa. Vrtoglavo je sve počelo, vrtoglavo se valjda i moralo završiti.

Nema veze, ja ću i dalje pamtiti sve, meni  je vredelo...

Krivo mi je zbog ovoga, žao mi je jako , nisam verovao da ćemo se rastajati ovako.  Ne shvatljivo mi je i dalje.

Bilo kako bilo, želim ti svu sreću gde god da bio, šta god da radio... samo budi dobro, i čuvaj se.

A ja?

Pa... Neću više biti na balkonu chekajući, neću uznemiravati tvoj inbox, a valjda ću vremenom nestati i sa ovih strana... misliti hoću, sećati takođe i pokušaću da nestanem za tebe.

Sutra je novi dan. 

Stvarno nisam znao da li smem ili ne smem, da li treba ili ne ,ali bilo je jače od mene…morao sam poslati taj prokleti sms.  Želeo sam samo da znam kako si. Suvišno pitanje, znam... ali bilo mi je potrebno da se makar još jednom tvoje ime ispiše na ekranu mog telefona. Bolje da nisam... bolje da sam se izborio sa tim. Slab sam izgleda.  Ne znam...već po ko zna koju noć ležem sa slikom u glavi, onom poslednjom... ustaješ, ustajem, oči u oči i poslednji poljubac... Previše hladan, previše ispunjen tugom, previše strašan, ni malo nalik nama... i odlaziš. Tvojim odgovorom sam shvatio da sam načinio pogrešan korak, više stvarno ne pripadam tu...izvini...

Makar će se slika pred san promeniti, od hladne postaće hladnija i priznajem bolnija... valjda tako treba...valjda tako mora...

Priznajem...plašim se da odlaziš, ali odlaziš zauvek. To osećanje me obuzima danima, a sada shvatam da je tako...i plašim se. Nikada nisam želeo da te pustim, sebično sam te želeo zauvek za sebe, sebično je bilo sve, pa i način na koji sam to želeo, drugačije nisam mogao, nisam znao. Znam da to nećeš možda nikada razumeti, ali bilo je tako i jeste tako. Plaši me da se bliži trenutak kada će neko drugi naći svoje mesto pored tebe, plaši me da je možda taj trenutak već stigao, plaši me to da iako znam da zaslužuješ sve to ipak će boleti jako. Evo i sada, dok pišem ovo..sama misao na to stvara grozan osećaj stezanja u grudima !

Bravo za mene, sem što sam dokazivao sebičluk svojim delima, sad ga dokazujem i svojim mislima. Neka, bar znamo sa čim ću živeti. To sam ja, moj život, moj problem..

Leć i ću i večeras sa slikama tim hladnim, ali svanuće novi dan, staviću osmeh na lice, i on će reći svima „Dobro sam“, a svanuće i dan, verujem, kada ću se zaista tako i osećati...

Ako ikada zaboraviš šta smo bili jedan drugome, ako uspeš da potisneš duboko našu priču u bleda sećanja, trudiću se da ne dozvolim to. Reči ovde su samo deo koji će ostati da te uvek podseti da nas je zajedička sudbina jednom sa razlogom spojila, i ta priča nije bila uzaludna. Neka te bar male stvari vraćaju u period koji smo imali, neka to bude ovo malo stvorenje koje spava pored mene, koje nas je posmatralo u svim zgodnim i nezgodnim trenucima, i ponekad nam samo smetalo, ali te uvek dočekivalo sa previše ushićenja i ljubavi. Neka to budu slova kojima smo se nazivali. Neka to bude osmeh sa folije najslađe kuglice kojima si me svako veče iznova iznenađivao. Neka to budu pesme koje smo jednom drugom tajno, a istovremeno naočigled drugih, jedan drugom posvećivali. Neka to budu medvedi zauvek oslikani na nebu iznad nas. Neka to budemo jednostavno mi, nikada zaboravljeni.

Onda kada nađeš ono što zaslužuješ, kada nađeš ljubav i sreću, kada drugom zasijaš punim sjajem koji poseduješ, kada ti osmeh bude bio najveći i kada ti se oči zacakle, ti se ipak u nekoj samoći bar seti, i bar osmehni. Seti se lepih stvari, seti se malih, seti se reči i samo osmehni i nastavi dalje. Toliko zaslužujemo, toliko zaslužuju uspomene, toliko vredi...jedan tvoj i jedan moj osmeh.

Tada kad se setiš nas, kad se setiš mene, seti se i koliko vrediš i nemoj nikom dozvoliti da te učini manje vrednim, seti se koliko zaslužuješ i ne dozvoli da dobiješ ikad manje od toga. Neka te svako poštuje najmanje onoliko koliko sam to činio ja, neka ti sve moje bude najmanje jer samo više ti pripada. 

Sećaj se uvek svega, pusti nas da živimo zajedno makar u sećanju.

Kao da je juče bilo, tačnije sinoć, i kao da se jedan mali deo života odigrao baš danas, samo u 24 časa. Bila je vedra noć, a bilo je i zvezdano nebo sa dva sazvežđa, bila je i jedna reka, bio je i jedan kamen, i bili smo mi... da, bili smo. Bio je to kraj leta, bio je to onaj baksuzni dan u mesecu, onaj pogrešni, a nama onaj pravi.

Znali smo da grešimo, znali smo da nisam slobodan, znali smo da možda neću ni biti, znali smo da možemo mnogo, a znali smo i da ne možemo ništa. Vreme ju učinilo svoje i noći su postale naše. Bilo je to vreme rezervisano za nas,kada mrak pokrije grad, kada noć čuva tajnu, kada smo bitni bili samo mi, kada se greh osladi i kada ništa drugo nije ni važno. Svitanje, ma koliko lepo bilo, uvek je odnosilo i rušilo sve, ali smo uvek iznova dočekivali naše noći u početku tople pa sve do ovih hladni. A postale su hladne na svaki način.

Možda nekada i budeš razumeo zašto sam na kraju odabrao onog sa kim sam i bio, možda budeš razumeo zašto nisam odabrao tebe, možda budeš razumeo i mene, a možda budeš razumeo i zašto te još uvek želim, a ne mogu biti sa tobom. Morao sam da nestanem, morao sam da pobegnem, drugačije nisam znao. 

Ne znam da se oduprem tvojim očima, ne znam da se oduprem tom pogledu, ne znam da ne reagujem na taj osmeh, ne znam da ne budem slab na tebe, i zato moram biti što dalje. Sa mislima ću već nekako, sa slikama u glavi još dugo, ali sa tobom ispred sebe ne znam baš nikako. 

Ja nastavljam tamo gde sam stao , onako kako mora i kako bude, a biće dobro valjda, mora biti...Ti..ti ne možeš tako, zaslužuješ više, zasužuješ više od više, zaslužuješ sve. Mogao sam dati, mogao si dati. Dobio sam,ali vratio nisam ni pola od onoga što ti pripada.

I opet noć je, samo ova večeras nije naša, ona je moja ovde, ona je tvoja negde, hladna i možda nečija, samo ne tvoja i moja.

Tamo negde i dalje teče jedan reka, tamo negde stoji i jedan kamen, noći više nisu vedre i pune su oblaka, a tamo negde iza tih oblaka stoje i zvezde, a i ona dva sazvežđa. Tamo negde iza nas. Tamo negde, u tebi, u meni...u nama.