Don’t wanna say goodbye…
Stvarno nisam znao da li smem ili ne smem, da li treba ili ne ,ali bilo je jače od mene…morao sam poslati taj prokleti sms. Želeo sam samo da znam kako si. Suvišno pitanje, znam... ali bilo mi je potrebno da se makar još jednom tvoje ime ispiše na ekranu mog telefona. Bolje da nisam... bolje da sam se izborio sa tim. Slab sam izgleda. Ne znam...već po ko zna koju noć ležem sa slikom u glavi, onom poslednjom... ustaješ, ustajem, oči u oči i poslednji poljubac... Previše hladan, previše ispunjen tugom, previše strašan, ni malo nalik nama... i odlaziš. Tvojim odgovorom sam shvatio da sam načinio pogrešan korak, više stvarno ne pripadam tu...izvini...
Makar će se slika pred san promeniti, od hladne postaće hladnija i priznajem bolnija... valjda tako treba...valjda tako mora...
Priznajem...plašim se da odlaziš, ali odlaziš zauvek. To osećanje me obuzima danima, a sada shvatam da je tako...i plašim se. Nikada nisam želeo da te pustim, sebično sam te želeo zauvek za sebe, sebično je bilo sve, pa i način na koji sam to želeo, drugačije nisam mogao, nisam znao. Znam da to nećeš možda nikada razumeti, ali bilo je tako i jeste tako. Plaši me da se bliži trenutak kada će neko drugi naći svoje mesto pored tebe, plaši me da je možda taj trenutak već stigao, plaši me to da iako znam da zaslužuješ sve to ipak će boleti jako. Evo i sada, dok pišem ovo..sama misao na to stvara grozan osećaj stezanja u grudima !
Bravo za mene, sem što sam dokazivao sebičluk svojim delima, sad ga dokazujem i svojim mislima. Neka, bar znamo sa čim ću živeti. To sam ja, moj život, moj problem..
Leć i ću i večeras sa slikama tim hladnim, ali svanuće novi dan, staviću osmeh na lice, i on će reći svima „Dobro sam“, a svanuće i dan, verujem, kada ću se zaista tako i osećati...